Одлазак

ЖЕЉКО СИНОБАД (1962–2021): ПРИЧЕ У СЛИКАМА
Господин фотограф
Потомак оних са книнске Синобадове главице, старог крајишког соја, а рођени Београђанин, славу није стицао снимајући славне. У његовој жижи увек су били обични људи, са својим болом, мукама, страховима или надама, понекад и са радостима. Седам дана пред одлазак закачио је на друштвеним мрежама аутопортрет из болнице на којем је испијен и изнемогао. Питали га: зашто? Насмејао се и рекао да жели своје пријатеље да поштеди постављања бесмисленог питања: како си? Била је то његова последња фотографија и последњи смех

Пише: Милош Лазић

Када је у недељу, 3. октобра, неопозиво отишао, и неуки пријатељи су докучили зашто новински фотографи немају сопствене фотографије... осим оних за лична документа. Јер, судбина им је наменила да цео век проведу са погрешне стране објектива. Врцне тек понека, настала ако је колега на њему „изоштравао бленду” па је нехотице сачувао у својој документацији. Тако се у тужним данима напабирчило десетак, колико за умрлице и некрологе, или новинске приче.
Мало ко је знао и да је од далеког претка Јована Синобада баштинио грб и венецијанску титулу витеза Реда Светог Марка. Њему, лично, више је пријала и боље пристајала титула Витеза фотографије, коју су му доделиле колеге давне 1981. године када је у извесним новинама освануо његов први професионални снимак. Заправо, постао је лауреат управо устројене Дипломе за фотографију Куће „Политика”. Имао је тада непуних деветнаест.
Тако је и наставио, увек вођен изреком да права фотографија може да одмени хиљаду речи. У то се могао уверити свако ко је посетио макар једну његову изложбу, а приређивао их је и код нас и у свету, или видео бар неко његово дело.
Славу није стицао снимајући славне. Напротив, у жижи објектива увек су му били обични људи са својим болом, мукама, страховима или надама, а понекад и са радостима.
Ретко је снимао „мртву природу”, или је реч о његовој способности да је оживи? Једном давно, у Македонији, илуструјући репортажу о последњој породици која се бавила охридским бисерима, остао је крај обале језера дан дуже зурећи нетремице у стабло маслине око којег се испредала легенда да је старо више од хиљаду година. Ту сулуду „дангубу” објаснио је једноставним речима да му је толико времена било потребно да процени прави тренутак за добру фотографију. Дакле, оправдано. Сигурно је маслини тиме продужио живот – ако не на обали Охрида, онда у некој збирци или каталогу?
Због добре фотографије гурао је главу тамо где други не би ни ногу. О томе речито говоре његови призори ратова, а прошао их је сијасет, што код нас, што по свету. То су биле фотографије које су, упркос злу – будиле наду. Због тога су га поштовали с обе стране фронта.
Његово откривање скривене лепоте појављивало се и у овом часопису као брош на реверу топлих репортажа о Србији. Пропутовао је свет и некад заједничку државу, али су му Книн, где су му корени, Београд у коме је рођен и Србија као мајка, одувек у срцу.
Последњу фотографију самог себе, такозвани „селфи”, снимио је када је примљен у Земунску болницу седмицу пре но што ће нас напустити, па је „окачио” на некакву друштвену мрежу. На тој фотографији је испијен и изнемогао, тако рећи непрепознатљив. На питање зашто не допушта да га пријатељи памте у бољем издању, смејући се одговорио је да је тиме желео само да их поштеди оног бесмисленог питања – како си?
То су му били и последња фотографија, и последњи смех.
Био је изузетан фотограф, и још бољи човек. Хвала му за време које је провео с нама.
Иначе, лепши део ове приче може се ишчитати са фотографија које је снимао он, Господин фотограф.

***

ОБЈЕКТИВно
О објективном и добром човеку лако је бити објективан у објективној опсервацији његовог личног и професионалног опуса.
Жељко Синобад, један од последњих аристократа новинарске професије, велемајстор фотографије, кроз чији су објектив прошле многе значајне личности, још више забележени најдраматичнији догађаји, данас својим делима, пред Господом, илуструје своју душу представљајући је у огледалу вечног живота.
Жељко је био елегантни динарац и господствени Београђан.
Врстан фоторепортер, овенчан најпрестижнијим наградама, цењен у свим круговима, био је повучени и ненаметљиви шмекер, ушанчен у неком ћошку некога хотела, пијуцкао би уз цигарету, лежерно посматрајући званице и у глави правећи портрете, на коктелу у част некаквога значајног дела за које би се испоставило да је добило целину проласком кроз Жељков објектив.
Много је тога било лепше на Жељковој фотографији него у стварности. Мој портрет то сведочи.
Жељка сам упознао још далеке 1988. у Бермудском троуглу. Никада се нисмо сетили на ком од три култна места Бермудског троугла смо први пут пили.
Млад, наочит, мало издуженог динарског лица, рођени Београђанин, одевен у беле панталоне са експедрилама од конопље, беж мајицу од танке памучне тканине преко које је лежао драп репортерски прслук.
Жене су га облетале, али је често, како ми је једном рекао, промашивао.
Његову безазленост помешану са немалим процентом наивности многи су користили, али се никада на то није обазирао. И када је патио то је чинио тихо и када се радовао, радовао се без наглашене буке – тихо.
Жељко Синобад је био драгоцен у сваком смислу, приватно – пријатељ, пословно – врхунски сарадник.
Царство небеско, драги пријатељу!!!

Мишо Вујовић

***

Један од нас
Сва чаролија овог проклетог посла „прављења новина” остала је записана на његовој кожи као на пергаменту. Сва страст и лудило, сва вера и разочарања, живот на фору и бескрајна посвећеност, дечачка чедност и боемска распусност, безусловна усправност споља и велика унутарња рањивост.
Жељко Синобад, брат наш, није радио за новине него их је живео. Није просто фотографисао него ловио просијавања оног истинског живота, непатвореног и пресног, неушећереног, сва његова лица. Захватао са дна каце, из средишта маргине. Није то био занат него филозофија. Документујући такав живот, прибирао је своје доказе да Бог постоји. Оповргавајући рачунице, предочавао нам да је поетика начин опстајања. И он је, насмешен, својом крвљу хранио ту драгу неман звану новине. Кад је она лепа и сита, и он је био испуњен и миран, верујући да улаже у нешто веће од себе. А сутра? Сутра се већ ради нови број, неман је опет гладна.
Због свега тога, као и сви претекли из старе школе, Жељко Синобад имао је несрећу да гледа како зли волшебници упропашћују новине, кафане и читаоце. Криза смисла претварала се у бесмисао кризе. Осмех се повлачио, туга је насељавала његово лице. Туга дубока, небеска. То око нас више се није могло гледати.
Није он похлепно трошио живот, мирно је пустио да живот потроши њега.
Да се разумемо: није ствар у објективу. Однео је цео наш свет у својим плавим очима.
Срећом, знаће се „да је и он био ту, и прошао”. Смрти ионако нема, има сеоба. Срешћемо се ми још, мајсторе.

Бранислав Матић